Recenzija
Krugovi svesti: DYLAN DOG GIGANTE #14
Tekst: Bruno Enna
Crtež: Giovanni Freghieri
Ocjena: $$$$
Da je M. Night Shyamalan, umesto priče o popu koji treba da povrati veru u Boga u jeku vanzemaljske invazije, snimio svoj film
"Signs" po scenariju Bruna Enne za ovaj četrnaesti DD Gigante, bio to mnogo bolji film.
I Enna i Shyamalan se bave krugovima u žitu, i nema sumnje da je Enna bio pod blagim uticajem "Signsa" kad je napravio scenario za
"I cerchi nel grano" - ali samo po pitanju osnovne teme. Enna ide gde Shyamalan nije hteo/smeo, u simbolizam kruga i kružnosti, u dihotomiju sila koje pokreću planetu, i u odnos između ratara i Majke Zemlje.
U stvari, ovaj DD Gigant, u kome se naš omiljeni Istraživač noćnih mora obreo u
Winchesteru da istraži misteriozna svetla koja spaljuju ljude u blizini misterioznih krugova u žitu, pokušava da kaže mnogo toga. Dobar deo čak i uspeva, ali ima solidan problem - razvučenost. Naime, otkako je pre nekoliko godina doneta uređivačka odluka da se u DD Gigantima prekine sa kratkim pričama, svaki novi broj je donosio kompletnu epizodu od manje - više 236 strana... i svi su imali taj isti problem, bili su predugački.
Enna pokušava da reši problem viška strana sa nekoliko koncentričnih priča koje se isprepliću sa glavnim narativnim tokom, i sve imaju veze sa krugovima u žitu i zajedničku temu, iako ona do kraja nije očigledna. To mu samo donekle uspeva, scenariju nedostaje još par momenata da bi se cikličnost života i događaja podvukla i da bi se napravio pun krug između početka i kraja. Narativa kulminira sa objašnjavanjem koje bi postidelo i
Barbatovu i Castellija zajedno (30 strana!) i čak tri epiloga, od kojih prva dva daju lepu romantičnu dimenziju ovoj priči, a treći daje objašnjenje koje i nije bilo nužno, ali ipak ne kvari celinu.
Bruno Enna je novajlija u svetu DD-a, pre ovoga je napravio samo jednu obećavajuću, ali konfuznu priču u DD Maxiju,
"L'uomo di plastica". Kako mu je zapalo da piše Gigant nije najjasnije, ali je ishod u potpunosti zadovoljavajući. Kao i u "L'uomo di plastica", povremene minijature vade stvar - borba vlastelina sa njegovim sopstvenim demonima; monolog otkinutog klasa žita; "jungovsko" objašnjenje simbola Kruga; priča o dihotomiji teluričkih energetskih struja koje mogu biti muške i ženske. Ima toga. A opet, ta razvučenost je dovela do nekih nepotrebnih subplotova koji su nepotrebni ili čak i iritantni - najviše strči potpuno nepotrebno uplitanje vojske u celu priču, ali ni ljubavni torugao između Dylana,
Alicie i Padme, koji ne doživljava praktično nikakav rasplet, veoma je problematičan. Najtraljavija je ipak pogibija profesora
Larsena koja deluje kao loš pokušaj imitiranja Sclavija. Pride, način na koji Alicia otkriva glavnog negativca je banalan van opisa.
No, da nabrajamo možemo do sutra. Na kraju ostaje fakat da su vrline "I cerchi nel grano" ipak značajno brojnije od njegovih mana, barem što se scenarija tiče. A crtež? Nakon prošlogodišnjeg eksperimenta sa
Alessandrinijem (koji je prošao solidno dobro), ove godine smo dobili jednog standardnog crtača iz DD-ovske štale,
Freghierija, kome je ovo već treći kompletni gigant. I dobili smo još jednu potvrdu da DD nema crtače koji bi mogli da izdrže A4 format, osim možda
Brindisija i Roija (plus eventualno Casertana, ako je rešio da prestane da zamišlja da je
Bacilieri). Freghieri ne smara van svake mere kao što ume, i tamo gde treba poentirati sa panelima preko pola strane, on uredno poentira... ali sve su to kadrovi koje smo milijardu puta videli, izrazi lica koje smo mlijardu puta videli, lepe žene koje smo već milijardu puta videli. Bonelli je baš nešto mogao da nastavi sa praksom "gostujućih crtača" i da ovu epizodu recimo
Parlovu ili Luci Rossiju (naježih se) - rezultat bi bio interesantan, ako ništa drugo, kao što je i Alessandrinijev
"Il senzanomme" bio interesantan. Ovako, dobili smo iznadprosečnog Freghierija koji je ipak - prosečan.
"I cerchi nel grano" su razvučena, ali ipak dobra priča sa par iritantnih detalja. Enna, kao drugi "mladi lav" DD-a (prvi je
Fabrizio Accatino, koji je nakon interesantne "La vita rubata" uradio još interesantniju, ali do bola smornu
"La strada per Babenco") ovde pokazuje kako se radi dobra priča bez barbatijanskog peglanja mozga i ubacivanja
Xabarasa u sve živo, što već ide na živce.
Dajte mu regularnu seriju da vidimo kako će da se izbori sa 96 strana!