Intervju: BANE KERAC (razgovarao: Damjan Stanić)
Iskreno, nemam pojma što bih napisao o Banetu Kercu. Prvi puta susreo sam se s njegovim radovima negdje sredinom osamdesetih, kao klinac, čitajući Yu-Bleka (koji mi je uvijek bio draži od onog originalnog). Imao sam tada kojih pet-šest godina, i Bane mi je bio legenda. Yu-Tarzan je samo potvrdio stvar, kao i, nešto kasnije, Kobra ili Cat Claw. Naravno, s odrastanjem, čovjek ruši svoje idole, ali nekim spletom okolnosti Baneta sam prilikom tog rušenja promašio i ostao mi je na nekoj posebnoj poziciji. Zato, da skratim prije nego opasno zabrazdim, dame i gospodo: Bane Kerac!
Šira publika na teritoriju bivše Jugoslavije s tvojim se radom uglavnom upoznavala kroz Tarzana i Velikog Bleka. Štoviše, mnogi te još uvijek najradije pamte upravo po tim serijalima. Kako,
međutim, ti pamtiš Tarzana i Bleka? Pretpostavljam da se radilo o napornom i nezahvalnom,
"najamničkom" poslu?
Da je bilo naporno, bilo je. A nezahvalno? Pa, i nije. Više je bilo iritantno crtati po pravilima koja su smišljale budale. I dan danas se pitam šta su krelci iz Barouzove kompanije mislili da dobijaju time što se Tarzanu ne crtaju bradavice? Uglavnom, i Blek i Tarzan su bili posao ko posao, pružiš im tek toliko da ne mogu da zvocaju, ali se dobro paziš da im ne uradiš nešto zaista vredno, jer oni i onako ne znaju šta bi s tim. Iskreno govoreći, bilo je zadovoljstvo uvaljivati im kratkovidog Bleka, ručne satove na mundirima, znak Spajdija na indijanskim šatorima, prekidače za struju na zidu sobe i uramljene pseudorubensovske gole ribe. Neke epizode Tarzana sam radio baš po svom, pa je tako
"Zvezda Kalonge" u stvari epizoda Kobre u kojoj je Tarzan obični sidekick. Zbog takvih epizoda licencni stripovi su mi ipak u lepoj uspomeni. Vrhunac je bio kad mi je pandur oprostio kaznu jer je jako voleo moje stripove. "Ah, vi ste taj koji je crtao Tarzana i Zagora!? Hajde, prodjite."
- rekao je.
Smatraš li da bi serijal takvog tipa, rađen po licenci, danas bio od pomoći mladim autorima u exYu koji uglavnom nemaju prilike raditi zanatski projekt za keš,
već se - nemajući kud - često gube u poluozbiljnim eksperimentima bez rokova i preciznih zahtjeva koji bi vjerojatno pomogli njihovoj samodisciplini, ali i samopouzdanju (jednom kada završni rezultat
izađe na kioscima, a para legne na račun)?
Svakako. Bilo kakav takav posao razvija crtača da kasnije može bolje da uradi nešto svoje. Klincima koji dolaze kod mene uvek zadajem da nacrtaju tablu najobičnijeg westerna. To je dovoljno da spoznaju svoje mogućnosti i testiraju živce. Crtanje za svoju dušu je sporiji način napretka jer se samokritika sporije razvija pa crtač često ubeđuje sebe da to baš tako treba. Tek pravi zadatak, pa i onaj najgrđi, tera autora da zaista rešava probleme. Ako ništa drugo, nauči da zezne glupog scenaristu koji ga tera da crta 23000 konjanika u jurišu tako što nacrta vođu okrenutog unazad kako viče:
"Vas 23000, za mnom!"
Ako pretpostavimo postojanje određenog talenta, što je - po tvom mišljenju - najbitnija stavka u sazrijevanju mladog strip autora, bilo
crtača ili scenarista?
Rad, rad i samo rad. Znam da je otrcano (kako pitanje taki i odgovor), ali je sve istina, majke mi. Probe radi, preporučujem svakom mladom crtaču da uporedi svoju
20-tu i svoju 2020-tu stranu. Ako ne vidi neku razliku, neka počne da se bavi zubotehnikom. Srećom po mene, moje strane su se razlikovale pa sam ostao u poslu.
Tvojim profesionalnim početkom smatra se "Poručnik Tara". Možeš li opisati taj proces, iz tvog kuta, transformacije iz talentiranog
dečka u profesionalnog crtača?
Neko vreme sam mislio da su prve epizode Poručnika Tare grozne. Nedavno sam pregledao originale, i... jesu, grozne su. Prevelike glave, ukočeni pokreti, smešni dijalozi. Kakvi su tek bili oni drugi stripovi kad se ovo smatralo dobrim? Šalu na stranu, nije to bilo baš tako loše. Naravno, nije se moglo porediti sa Bekerom i ostalim starim majstorima, ali je ipak bilo nešto novo i videlo se da crtač voli to što radi. Uticaj francuza je bio evidentan, ali je to bila pozitivna strana jer je to bio odmak od Raymonda i američke škole. Pažljiviji promatrač će naći u Tari začetke fuzije Žiroa i Džonija Romite koji će doći do izražaja tek u Ket Klou. U martu i aprilu 1975. nacrtao sam prve 4 epizode po 16 strana. Takvim tempom, brzo sam prevazišao početničke nedostatke (hvalim se ja), stekao neophodnu rutinu za zanatski deo i počeo da se posvećujem sitnim crevcima. To i jeste najbolji deo priče. Iznalaženje rešenja da se anulira monotonija u stripu je pravo zadovoljstvo. Istraživanja u domenu dinamične anatomije su uvek bile onaj pravi izazov i nikada nije dovoljno baktanja s tim. Pravi autor mora sebi da dozvoli da nikada ne ponovi pokret. Naravno ne u Bleku.
Krajem osamdesetih, brigu o tvojim radovima preuzeo je Ervin Rustemagić, nakon
čega Cat Claw postaje inozemni hit. Kolika je općenito uloga agenta tipa
Rustemagić u proboju na šire tržište? Odnosno, je li dovoljno biti talentiran, ili je potrebno imati i nos za posao da bi
čovjek uspio kao strip autor?
Postoji (neproverena) priča da je Enrike Badia Romero svojevremeno bio po#%zdeo na agente koji su mu uzimali procenat i počeo da sam vodi svoje poslove. Posle godinu dana je počeo da se žali kako od prepiske, faksiranja i telefoniranja nije imao vremena da crta pa tako nije imao ni šta da prodaje. Valjda je zato bio primoran da za švedjane crta naslovne strane za Ket Klou (ličila je na Aksu, naravno). Elem, popovo je da zapeva, a grobarevo da zatrpava. Dobar agent, a Ervin to jeste (ooo, pa ovo je već čisto uvlačenje), mnogo znači i vredi svaki procenat koji uzme. Nema teorije da crtač sam sebe proda, jer, da je talentovan trgovac, ne bi bio crtač. Umetnost i biznis retko idu zajedno. Pitajte Marvelove odmetnike koliko su se dugo držali. Ervinova teorija da dobre stripove rade samo egzistencijalno mirni autori se x puta pokazala tačnom. Jedino ne valja što se periodično ne mogu ostvariti svi preduslovi za takav način rada, pogotovo u današnje vreme kada je tržište vrlo hirovito. Naravno, ako je neko i talentovan crtač i talentovan agent, tim bolje po njega. Srećnik ima izuzetnu priliku da uvek može sam sebe da opljačka ili da izboksuje novi deadline!
Iako te mnogi bolje znaju kao crtača, puno si napravio i kao scenarist... odatle, pretpostavljam i izjava
"Zašto da crtam tuđe gluposti kad mogu svoje sopstvene?" ;o) Možeš li usporediti rad na egzaktnom scenariju tipa "Veliki Blek" i potpuno autorski strip? Jesi li, pišući vlastite scenarije, svjesno "štedio" na detaljima, kako bi kasnije stvar lakše nacrtao, odnosno imaš li "popusta" prema sebi samome kada pišeš scenarij za strip kojeg
ćeš sam i nacrtati? Primjera radi, navodno su crtači "Texa", nakon što je Gianluigi Bonelli preminuo, odahnuli,
znajući da se Claudia Nizzija, Gianluigijevog nasljednika, da nagovoriti da piše scenarije sa manje detalja u kadrovima, pa
čak i sa manje likova u pojedinim scenama...
Epizode "Divlja mačka" i "Slomljeno srce" nisu bile predvidjene za prodaju vlasniku licence, pa sam imao slobodu da tumačim Bleka po svojoj volji i na momente napravim, recimo, dobar strip. Toliko dobar da i pored sveg zezanja nije bilo problema da italijani objave i te epizode. Druge epizode koje sam pisao su morale da se rade po principu što gluplje-to bolje, i, nije lepo hvaliti se, ali i to mi je sasvim okej išlo. Još nisam načisto da li je to pohvalno ili ne. Naravno da sam kao scenarista izbegavao da sam sebe ukopavam, ali, imao sam i slobodu da se totalnu uništavam. Kada crtač sam sebi odredi da crta katedralu svetog Patrika, to mu je daleko prihvatljivije nego da takav suludi zadatak dobije od lika koji takvu scenu smisli samo zato što ne mora da je crta. Kada smo već kod te teme, zaista sam retko naletao na scenariste vizuelce. Daleko su češći bili tipovi koji nisu imali blage veze sa stripom i pisali su budalaštine koje je bila prava muka realizovati. Recimo, tip i riba se sreću i pozdravljaju, a u pozadini rok koncert, s tim
što rok koncert uopšte nije važan za priču i mogli su se sresti i na stepeništu. Ili, tučnjavu kreira kao 14 slika na jednoj tabli, a posle idu tri strane dijaloga sa po 5-6 slika. Nažalost, idiot koji zahteva da se na svakoj slici crta barokna pozadina i parada konjanika obično stoji hijerarhijski više od crtača šljakera i tu se priča završava.
Nedavno si priredio albumsko izdanje Cat Claw na srpskom jeziku. Moram priznati da nisam u tijeku sa
čitavim projektom, pa... Dokle je to došlo? Koji su planovi za budućnost, vezano uz Cat Claw?
Onda kada su se ludaci potukli oko boje tarabe, strip tržište je otišlo da ne kažem gde, tako da su zadnji albumi Kate bili objavljeni samo u inostranstvu. Posle deset godina odsustva sa našeg govornog područja, rešio sam da olučarku vratim kući. E, onda se ispostavilo da skoro propali izdavači ne mogu da sklope finansijsku konstrukciju koja bi zadovoljila osnovne stvari (čitaj: pozitivna nula), pa sam morao sve da obavim sam uz pomoć ministra kulture Novog Sada i prijatelja iz ITP Zmaj i moje matične firme. To se na kraju ispostavilo kao dobro rešenje, jer nije bilo lektora, urednika i nazovi dizajnera, nego sam radio onako kako ja hoću tako da sam na kraju makar ja zadovoljan ako već svi ostali nisu. Svi tekstovi koje su lektori i dežurni dupebrižnici nemilosrdno kasapili su preradjeni (i malo osavremenjeni) tako da se može čitati nanovo.
Do sada su izašla 4 albuma (8,9,10 i 11). Sada pripremam 1. koji će izaći na jesen. Nadao sam se da će tempo biti dva albuma godišnje, ali je to ostala nada. Posle prvog albuma slede i ostali do 7 da bi se ispoštovala markica na albumima a na kojoj piše "definitive collection".
Ostao sam dužan čitaocima 12. album jer u 11om priča nije zaokružena, ali ne mogu ništa da obećam. Trenutno se bavim skroz drugim stvarima i nemam baš prilike da sastavim tri meseca i uradim tu epizodu.
Drugi autorski lik po kojem si dobro poznat je Kobra (u suradnji sa Svetozarom
Obradovićem), heroj koji se izuzetno mnogo razvijao i mijenjao. Gledajući unatrag, kako ti vidiš razvoj Kobre i je li se, možda, sa njim moglo napraviti i više?
U momentu kada je izlazio, Kobra je bio moj plafon. U epizodi "Andjeli pakla" sam napravio onaj Hermanov korak od sedam milja, a u epizodi Kate "Firecat" poskočio još jednom. Zadnja epizoda Kobre
"Arizona Heat" je pokazala da je bez obzira na uložen trud vreme Road filmova prošlo. Nisam želeo da Kobru pretvaram u detektiva amatera na način kojim je Marfi sa'ranio Bena Bolta. Za razliku od Rolling Stonesa, ja sam prestao onda kada je bilo vreme.
Imaš li, kao mnogi autori, maniju sakupljanja čitavog svog opusa u debele tomove sa tvrdim uvezom i zlatnim slovima na hrbatu? Može li se
očekivati neka Kerac-antologija sa epizodama Tarzana, Velikog Bleka, itd... je li to previše zahjtevan posao s obzirom na autorska prava, i
slično... ili ti, možda, cijela stvar nije uopće primamljiva?
Imam kolekciju svih svojih radova ali nisam baš tako samoidolski nastrojen. Istina, volim da čitam svoje stripove i da se smejem svojim fazonima (kad već niko drugi neće). Jednom sam zlobno izjavio da sam osnovao bend GeroMetaL samo zato da bih imao šta da slušam, a to mi izgleda važi i za stripove.
Reizdanje mojih sabranih nedela zvuči kao dobra ideja ali teško ostvariva na radost onih koji ne cene recikliranje starih stvari. Kata je već u toj fazi, Billy The Pljuc je u pripremi ali će za Kobru biti malo teže jer su originali izgoreli u Sarajevu, a ja nisam baš voljan da radim reprint sa loših otisaka iz Yu stripa. Još sam manje sklon da sve crtam ponovo.
Licencni stripovi koje sam radio me nisu mnogo zanimali ni onda kada sam ih radio, pa ne vidim zašto bi me sada zanimali. Doduše, ima tu epizoda koje zaista volim, one dve pomenute kod Bleka, i dvadesetak Tarzana koji su bliski mojim autorskim radovima
("Kalonga" epizode, "Tigar", "Dečak sa zvezda",
"Mač varvara", pa ona epizoda gde sam se sprdao sa snimanjem filmova o Tarzanu, pa
"Velika trka" i da ne nabrajam...). Jednog dana ću ih možda i reizdati. Za autorska prava je lako. Bleku ću dodati brkove i nazvati strip Mali Vajt, valjda se niko neće dosetiti. Osim epizoda iz Pal-ul-dona koji je očigledno Maningov svet, Tarzana mogu izdati pod bilo kojim glupim imenom samo mu pregaču treba preraditi u hip-hop traperice. Za ozbiljno, postoje načini da se prava regulišu, pa ako to nekome zaista bude trebalo, Tarzan i Blek mogu da dožive reprint.
Ja lično sam skloniji da u jedan album sakupim neke moje kratke stripove kao što su Per aspera ad astra, Magnum Force, Ubedljivo nepobedivi, Rašta i Nema kraja.
Na III Međunarodnom salonu stripa u Beogradu, dobio si Priznanje za doprinos i razvoj srpskog stripa. Koliko su ti takva priznanja važna u životu?
Pa, služe mi kao podsticaj da se u daljim radovima još više trudim da doprinesem razvoju devete umetnosti i da pomognem da se to zlo što više raširi po svetu. Al' sam ovo dobro rekao, a? Iskreno, meni se uvek činilo da te nagrade više znače svima oko mene nego meni samom. Priznajem, nagrada uzdiže ego i izuzetno prija kada ti svi tapšu, ali (ovo ću reći onli vens), prava radost je sedeti za stolom i stvarati. Sve ostalo su ipak nuspojave. Prilikom aplauza na bini uvek postoji osećaj žalosti što je čin stvaranja prošao. Srećom, brzo se stvara radost početka novog stvaranja.
Smešna strana te Bgd nagrade je to što sam dobio nagradu za razvoj srpskog stripa, a to nije postojalo dok sam ja bio aktivan, tj. isto tako bih mogao dobiti još malo pa 5* nagrada za razvoj svih ostalih
exYu republičkih stripova. Baš smo se upetljali, zar ne?
------------------
* pisano pre nezavisnosti Crne gore
Prije nekog vremena nabasao sam na jedan kaiš stripa po imenu... hm, Tikvan, ako se ne varam, u srpskom Rock Expressu. Mutno se sjecam neceg slicnog iz Juge, mislim da je bilo u Djuboksu...? Uglavnom, da ne nabadam: o cemu se radi, i
crtaš li jos uvijek nove kaiševe za Rock Express, ili...?
HardMetaL, tako se zvao časopis. Tikvan, zapravo Teekwan, je bila moja zezancija akonto Helloween frikova (sa kojima ja ništa nemam, šta je to?) i moja mala pomoć da magazin za moj fah muzike bude lepši i interesantniji. Nažalost, časopis nije bio redovan pa ni Teekwan nije dugo trajao. Svega sedam-osam kaiševa i jedna neobjavljena tabla u boji.
Na kraju, u obnovljenoj Stripoteci imaš višestruku ulogu, kao prevodioc u timu sa Slavicom Popov, ali i u
uređivanju naslovne stranice... Sveukupno gledajući, kako si zadovoljan tom, obnovljenom Stripotekom i, iako bih to vjerojatno trebao pitati Slavka
Draginića, a ne tebe, što misliš zašto nema exYu autora u njoj?
Adaptacijom prevoda se bavim silom prilika. Naime, kada je Kran preveden, ispalo je da to uopšte nije smešno, tj. izgubile su se igre reči koje francuzima nešto znače, imena su ispala bezveze (koincidencija je da kran i kod nas znači glupava ogromna mašina) itd. To se isto desilo i sa Džoe Barom i Titefom. Nije se imalo kud (platili smo kopirajt) pa sam prihvatio da sve to malo sredim da ne ispadne potpuni šit. Nešto sa više, nešto sa manje uspeha, zavisno od potencijala materijala. Žao mi je što neki moji zahvati nisu preživeli uredničke makaze (neki vitezovi u Kranu su govorili čistim novohrvatskim jezikom, a varvari su imali pravi šumadijski naglasak sa sve padeži, bre), ali neka. Imam sve to u kompjuteru i kroz dvadeset godina ćemo da pravimo reprint, nego šta. Bilo kako bilo, pisanje praktično novog scenarija mi nije teško palo. Naprotiv. Žao mi je što se oni koji bi trebalo ne postavljaju prema prevodu kao ja, imali bismo manje katastrofalnih prevoda i unakaženih izdanja. Dva-tri prava macana bi nam zaista dobro došlo. Eto ti ideje. Dajte Darku i meni da "prevedemo" istu epizodu nekog stripa. On neka prevodi na srpski, a ja ću na hrvatski. Posle ćemo svi da se smejemo, posebno ako izmešamo strane.
Razlika u ceni domaćeg i stranog materijala je jedini razlog što nema naših autora u Stripoteci. Stripotekom nisam baš zadovoljan, smatram je pomalo ostarelom lepoticom. Po meni, neki radikalniji estetski zahvati bi joj dobro došli, ali, jedno su želje a drugo mogućnosti.